Biti na premijeri u Beogradu bez da mi kažeš da si na premijeri

Dugo nisam bio na premijeri neke pozorišne predstave. Baš dugo, možda ima tome i nekoliko godina, stvarno ne mogu da procenim. A možda bolje i da ne znam. Ako bih bio prisiljen da iskreno odgovorim zašto je to tako, sasvim sigurno bih morao i da vas lažem, jer su mi osećanja dosta pomešana povodom odlaska u pozorište i kreću se u rasponu od toga da me je doslovno strah da uđem u gledalište do toga da ne mogu da kažem ne ako me neko pozove. Zapravo, uvek strepim šta bih to mogao videti i unutar i van scene, pa se uglavnom trudim da izbegavam izlaganje takvoj vrsti sadržaja. Elem, prošle nedelje je stigao poziv da prisustvujem jednoj takvoj vrsti prestoničkog događaja i kao što se može naslutiti, pristao sam, bez razmišljanja. Nešto u meni je ponovo živnulo, javio se onaj nekadašnji žar kada sam mogao i da se ubijem ako ne bih otišao nešto da vidim i poput nekakvog deteta počeo sam da odbrojavam koliko noći još imam da spavam do tog dana i šta obući i samom sebi ne izgledati dosadno među svim tim bitnim zvanicama sa spiska protokola.

Da otvorimo karte odmah na početku, premijera je nešto neobjašnjivo važno, jako bitan doživljaj kako za glumce i one oko glumaca, tako i za nas publiku, jer se radi o izvesnom fenomenu koji može da se desi samo tada i nikada više, a to zapravo znači samo jedno: predstava u predstavi. Okej, jasno je da jednu dramu imamo na daskama koje život znače, dok se možda još veća istovremeno odigrava u mraku, upravo u parteru i ložama. Ne znam koliko vam je poznato, ali beogradska premijerna publika verovatno treba da uđe u sociološke fenomene i udžbenike, s obzirom da je vrlo stroga, specifično pravična i ledena kao santa koja se ne topi ni usled globalnog zagrevanja. Baš kao što i većina glumaca strepi kako će biti primljeno ono što su tek uradili, tako i mi koji dolazimo, siguran sam, strahujemo kako ćemo se rangirati na gradskoj renome listi. Kod mene je to iznova i iznova okidač talasa anskioznosti koji se generiše svaki put u isti oblik fobije od neobaveznog small talka za koji sam ubeđen da ne umem da ga vodim, jer nepogrešivo uvek kažem nešto što ne treba za jako kratko vreme. Zato se se trudim da ćutim i da se smeškam. Ili pokušavam na sve načine da što neprimetnije i brže zauzmem svoje mesto kako ne bih morao da imam bilo kakvu interakciju. Međutim, upravo to neprimetno postaje vrlo primetno, s obzirom da mi ponekad uspeva da se provučem, a dosta često nemate drugu opciju osim da prođete kroz toplog zeca prestonice – magnentnu rezonancu svih onih dežurnih persona koje pasionirano prate ko je s kim došao, ko (ne)vidljivo flertuje, kome treba refill botoxa, a kome manje alkoholnih jedinica ili izvučenih linija. Doslovno se sve gleda ko je u kom redu, ko do koga sedi i da li je nečiji brak u krizi s obzirom da je neko od supružnika došao bez pratnje. I tako ta licitacija najrazličitijim parametrima života ide u krug sve dok se svetla ne ugase i ne upale reflektori i obasjaju lica glumačke ekipe. Ono što je važno naglasiti jeste činjenica da premijere gotovo nikada ne kreću na vreme, jer kasniti u ovom slučaju je više nego poželjno, kako neko iz grada, slučajno ne bi pomislio da vam je život toliko prazan, pa ste iz pukog očaja tačni kao švajcarski sat. Postoji još jedan zanimljiv međuprostor, onih nekoliko sekundi kada se svi smeste, kao u avionu i kada pre mraka još jednom osmotrite ko je gde, čisto da znate ključne tačke – u kom pravcu se ne treba okretati ili praviti nagle pokrete.

Ako uzmemo da je sama predstava glavni čin, nakon aplauza po kome se tačno zna kakva je budućnost i sudbina izvedenog dela, koktel možemo komotno smatrati sočnim epilogom. Tamo se zapravo odigrava najbolji, zadnji čin, u kome na izvestan način padaju maske usled keteringa i čaša koje kruže i počinje ples koji vam na najbolji način meri socijalnu inteligenciju. Tu možete biti mrtvi za nekoliko sekundi ako odmah ne stisnete gas i vozite u punoj brzini, u vrtlogu najrazličitijih dijaloga koje morate dobro da tumačite. A titla nema. Postoji samo govor tela i gužva u kojoj se lako izgubite ako ne znate pravila i ko vam se obraća. Minglovanje na ovakvoj vrsti heppeninga postaje najozbiljnija gluma, ludačka improvizacija koja se na izvestan način pretvara u rally vožnju. Odjednom, svi oni hladni i rezervisani ljudi sa poker faceom, s početka, postaju razulareni, zanimljivi karakteri, otvaraju svoje duše svima redom i zapliću jeziku dokazujući da je samo pozorište možda i dosadno, jer je u međuvremenu život postao daleko uzbudljiviji.