Ni ne znate šta propuštate

Nije mi jasno kako se uvek dovedem na ivicu iscrpljenosti iako sam obećao sebi da ću ići u krevet na vreme.

Ali, zaista se dobro pripremim, skoro svakog dana, otkažem sve što bi me potencijalno odvlačilo od koncepta za zaspim u normalno vreme, ali to se nemako skoro nikada ne desi. Ako bih morao da navedem razlog zašto je to tako, nemam precizan odgovor na to pitanje, prosto ja očigledno volim da gubim vreme na gluposti. A scena je gotovo uvek ista. Enterijer. Moja spavaća soba. Noć. Ležim u krevetu, već odavno je prošla ponoć, kasno je, meni suze oči, slivaju se niz obraz, pa na posteljinu, ja ne smem da pogledam u sat, jer ne želim da saznam koliko mi je još ostalo vremena do prvog alarma koji ću da snoozujem do iznemoglosti dok zaista ne budem morao da ustanem iz kreveta. Dakle, razmišljam o tome da ne bi trebalo da budem budan u to doba, što je previše, previše je, ali moji prsti i dalje scrolluju po telefonu. Moj mozak traži još jedan mali nadržaj, jedan minijaturni kick-off, nešto posle čega ću možda moći mirno da spavam, ali ništa više nije dovoljno interesantno, sve postaje isto, mešaju se isti prizori, isti monolozi, imam utisak da prijatelji mojih prijatelja prijatelji postaju neki ljudi koje poznajem, a zapravo ih ne poznajem, već kopam po njihovim životima, iako to nisu njihovi životi, već se samo tako predstavljaju.

Počinjem da haluciniram i da se nerviram jer svi se negde zabavljaju, ili su na moru već 50 dana, dok ja moram da radim, ili se zezaju na nekom eventu na koji nisam pozvan, ili ko zna šta sve bolje rade od mene kome je insomnia popila svaku moždanu ćeliju.

Međutim, da li sam zaista jedini? Da li sam ja jedina budala koja se isto oseća? Najpre sve počne bezazleno. Samo ću da bacim pogled na nečiji profil na Instagramu koji mi je privukao pažnju, pogledaću tagovane ljude, pa ću malo ići i po njihovim profilima, onda upadnem na nečije InstaStories pa me neki link odvede na nečiji reels koji me odvede na sledeći koji je related sa tom temom, onda upadne neki motivacioni govornik Gabor Mate ili nešto slično, pa malo saveti šta nikako ne bismo trebali da jedemo ili kako otvoriti pakovanje paste bez da cepate ambalažu, pa onda malo nešto smešno sa kućnim ljubimcima i tako to ode u nedogled u meri da sam odavno izdao komandu svom telefonu da me ne obaveštava na nedeljnom nivou koliko vremena trošim skrolujući, jer me rezultati gotovo uvek poraze.

Da li ste znali da prosečna osoba provede 147 minuta dnevno na društvenim mrežema? Zbog te činjenice smo svesniji više nego ikada kako drugi provode svoje vreme ili mislimo da znamo kako provode vreme. Čini se da su svaka zabava, svaki korak, svako putovanje, svako obrok dokumentovani i pušteni u etar. Sve više nas koristi društvene mreže kao deo svakodnevnog života, i to ne samo jednu platformu, već nekoliko istovremeno. Negativne posledice koje donosi ovaj relativno novi oblik zabave postale su vidljive tokom godina da je na primer Facebook 2021. godine u internim dokumentima priznao da je Instagram štetan po psihološko zdravlje tinejdžerki. Ove godine, zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, TikTok filteri su premašili do sada poznate granice i pokrenuli alarme zbog svog realizma i doprinosa kultu slike i naši online životi postaju sve intenzivniji. Za neke, ovaj stalni tok dokumentovanja i pohranjivanja momenata koji nam znače, može dovesti do fenomena FOMO ili straha od propuštanja.

Iako FOMO nije psihološko stanje koje se može dijagnostikovati – barem ne još – ovaj fenomen može direktno uticati i na mentalno i na fizičko zdravlje.Iako društvene mreže mogu biti veliki uzrok ove pojave, to svakako nije jedino. Osećaj želje da se uklopimo i pripadamo nekome ili nečemu, daleko je stariji od interneta i online haosa koji trenutno živimo, tako da FOMO super zvuči, samo što se ranije niko nije setio da ga i imenuje. A i prosto drugačije se živelo, ipak nismo mogli u real timeu da pratimo prijatelje na godišnjem odmoru ili omiljenu zvedu u njenoj beauty rutini.

Međutim, taj osećaj propuštanja se ne dešava samo unutar naših online svetova, on se odnosi i na to da li ste u toku šta se čita, šta se gleda, da li dovoljno streamujete i možete da učestvujete u razgovorima, FOMO vas prosto vreba na svakom koraku, a da tako uopšte niste ni svesni.

I zaista je teško ne osetiti FOMO u ovom periodu u kome se naša planeta nalazi, jer smo pretrpani infomacijama i imamo utisak da će se nešto desiti, a da mi to nećemo znati. Međutim, da li je tako? Da li je FOMO samo još jedan alat sistema u kome ljudi trebaju da se osećaju manje vrednima ako nešto ne prate ili ne znaju. U ljudskoj prirodi je radoznalost i želja da se dozna, ali da li baš sve moramo znati. Mislim da ne. Mislim da već sasvim dovoljno znamo. A i ono što ne znamo, možda nam i ne treba. U svakom slučaju, nisam siguran da znam da kažem kako se osloboditi potrebe da uvek, ovde i sada, budem osoba koja je u toku. Ali sasvim sam siguran u ono što mi je jedna moja dobra drugarica jednom rekla, ako izbije neki rat, to ćeš znati. Tako da, trankilo, sve što zaista budete trebalo da znate, lako će naći put do vas.