O čemu govorim kada govorim o ljubavi

Da odmah nešto razjasnimo: ja sam veliki ljubitelj Harukija Murakamija. Još od samog početka, kada sam se prvi put susreo sa opusom virtuoza magičnog realizma, njegov svet me je zauvek usisao u sebe. Njegovi likovi, ritam rečenice, metafore, slike koje stvara, sve to zajedno učinilo je da do dana danas nisam prestao da se divim njegovoj poetici, uprkos oprečnim mišljenjima da je u pitanju veličanstveni manipulator koji zapravo piše jeftino štivo koje se čita isključivo na plaži. Iskreno, ne verujem da postoje određena mesta za čitanja knjiga, kao što i ne verujem u kućnu garderobu ili parfem za dan i noć i poprilično sam siguran da postoje samo dobre i loše knjige, bez obzira na to gde ih konzumirate.

Posle šest godina čekanja, svi ljubitelji Harukija Murakamija napokon su dočekali njegovo veličanstveno delo Grad i njegovi nesigurni zidovi, nov roman koji na savršen način sublmira ceo opus ovog planetarno popularnog pisca. Zato i ne čudi da se u aprilu ove godine napravio poprilično dugačak red svih njegovih poštovaoca formiran noć pre velikog svitanja ispred jedne knjižare u centru Tokija. Početkom leta i naš region je upao u sličnu vrstu euforije, zahvaljujući izdavačkoj kući Geopoetika, koja je ekskluzivno i u rekordnom vremenskom okviru prevela knjigu direktno sa japanskog jezika i pružila ljubiteljima književnosti nesvakidašnju mogućnost da zavire u čarobni svet genija pripovedanja.

Srž romana Grad i njegove nestalne zidine čini istoimena novela objavljena pre četrdeset godina. U Pogovoru, koji vrlo retko piše u svojim knjigama, Murakami navodi da je bio svestan da prvobitna verzija nije postigla pun potencijal narativa i zaključuje: Na kraju sam osetio ogromno olakšanje što sam uspeo da ponovo ovako, u novoj formi, doradim novelu. Jer ovo delo je sve vreme predstavljalo nešto što mi nije davalo mira, kao mala riblja kost zaglavljena u grlu.

Baš je takav osećaj i dok je čitate, imate neku vrstu prijatne anksioznosti, jer uopšte ne možete da predvidite šta će se desiti na narednoj stranici. Čitate lagano, s puno znatiželje, ali štedite vreme, jer nekako hoćete polako sve da otkrijete, da se čitanje ne završi tako preko noći. Baš kao i većina njegovih knjiga, narativ teče u skladu sa prirodom autora, sve je mirno i divno, kao zen vrt, a opet napeto i uzbudljivo, jer se najveće drame zapravo odigravaju u onome što možda i nije zapisano. 

Tri dela knjige na ukupno 672. stranice, prate različite faze života neimenovanog naratora i odvijaju se na dva nivoa – stvarnom svetu i paralelnom svetu u gradu unutar zidina i obiluju Murakamijevim prepoznatljivim metaforama i motivima. Tražeći devojku koju je u mladosti voleo, glavni junak zapravo pokušava da otkrije istinskog sebe i pri tom prelazi iz stvarnog u nestvarni svet, radeći u oba sveta u biblioteci, jednoj u kojoj se čuvaju snovi i drugoj s knjigama. Vreme u gradu unutar zidina ne teče i na satovima nema kazaljki. U stvarnom svetu ono neumitno teče, ali je uprkos tome onoj krajnjoj posledici protoka vremena – smrti – oduzeta konačnost. Baš kao što džez muzičar na transformativan način izbacuje njihove posebne fraze i ritmove u sesiji, Murakami, na različite načine, poput vodenog žiga, utiskuje svoje jedinstvene motive u svoj rad. Zato za neke čitaoce, odnosno dobre poznavaoce, ljudi i pozadinski likovi u romanu mogu izgledati kao likovi iz Murakamijevih prethodnih dela. Ovaj plodni narativ čini Murakamijevo delo vrednim ponovnog čitanja i predstavlja jedinstven pogled na svet koji nije ograničen na jedno delo, već je prepušten vašoj mašti i priča se vrlo lako nastavlja u vašoj glavi.

Grad i njegovi nesigurni zidovi će se sasvim sigurno svideti i najzahtevnijim čitaocima, možda i onima koji nikada nisu voleli da čitaju Haruki Murakamija, jer ovo delo daje višeslojni pogled na stvarnost, ali i ukazuje na suštinske probleme čovečanstva, naročito u ovim vremenima kada retko ko dobija odgovore i na najednostavnija pitanja.