Ivana Ivković: "Svi smo u opasnosti."

Ivana Ivković, prepoznata u stručnoj javnosti po svom iskrenom i autorefleksivnom umetničkom pristupu, skoro da nema projekat koji ne podigne prašinu u kratkom vremenskom roku. Diplomirala je slikarstvo i magistrirala crtež na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a od nedavno je i doktorirala. Nomadski način života – putovanja i izloženost različitim kulturnim okruženjima značajno su uticali na njen rad.

Na neočekivan način, preokreće klasičnu podelu uloga između žena i muškaraca koristeći obnaženo muško telo kao performativni instrument unutar orkestriranih scena, reflektujući predrasude i uverenja određene sredine kao i slojevit odnos pojedinca i sistema. Dobitnica je više značajnih stipendija i nagrada, a njeni radovi deo su brojnih kolekcija: Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, kolekcije ifa iz Štutgarta, kolekcije savremene umetnosti Wiener Städtische Art iz Beča, Svoje performanse kao i druge radove, izlagala je i izvodila u saradnji sa ifa – Institut für Auslandsbeziehungen iz Nemačke, Humboldt Forumom u Berlinu, Muzejom savremene umetnosti u Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu i Atini, galerijom Hošek Contemporary iz Berlina, Goethe-Institutom u Atini, galerijom Eugster II Belgrade kao i mnogim drugim.

Ovoga puta, povod razgovora je njen novi veliki projekat o koruptivnosti sistema i poverenju među ljudima koji priprema da izvede u nekoliko gradova regiona, a započinje ga uzbudljivom uvertirom – trosatnim performansom u prostoru salonskog stana galerije “Non Canonico” u Beogradu, gde će publika po ko zna koji put imati prilike da se upozna sa njenim jedinstvenim pristupom. Sreli smo se u pauzi između otvaranja dve velike izložbe koje su na sličan način uzbudile prestonicu i konstatovali da su trema i uzbuđenje dobri znaci kada je umetnost u pitanju.

Photo: Stefan Djakovic

Tvoj najnoviji rad “The monument of trust” u velikoj meri iskače iz okvira onoga što sido sada radila i počinje jednim prologom, odnosno silent performansom “The base of trust”. O čemu se tačno radi i koliko si uzbuđenja kada izlaziš iz zone svog komfora?

“THE BASE OF TRUST” je prolog kompleksnijeg projekta „MONUMENT OF TRUST“ koji će se realizovati u različitim galerijskim i javnim prostorima i institucijama u regionu, u saradnji sa nizom autorki i autora. Njegova forma kao i tema proizilaze iz rada „POSLE VAS“ izvedenog u Salonu Muzeja savremene umetnosti i problematizacije devedesetih, sloma države i dotadašnjih sistema vrednosti, kao i nemilosrdnog vrtloga tranzicije. Predstavlja kombinaciju dosadašnjeg iskustva i najsveobuhvatnije zaokružuje različite društvene fenomene kojima sam se bavila. U pitanju je tema korupcije koja je duboko prodrla u sve pore sistema, kontaminirala odnose i stvorila pritisak i osećaj neizvesnosti, izneverenosti, poniženosti i nemoći kod pojedinca. Novi serijal počinje predgovorom i osnovama poverenja u formi kamernog, „nemog“ performansa “THE BASE OF TRUST“, smeštenog u intimu salonskog stana čime se simbolički manifestuje skriveno i zakulisno kada je reč o korupciji, ali i vraća na teren ličnog odnosa prema odgovornosti i mogućnostima poverenja. Uzbuđena sam naravno, kao i svaki put kada se pomeraju granice i ulazi na teren nepoznatog. Intrigira me neizvesnost pri stvaranju nečeg novog, kao i pružanje otpora strahovima, limitima i rizicima koji prate taj proces.

Kako si došla na ideju da se baviš žanrom opere i kako se snalaziš u radu koji podrazumeva kolabaraciju, odnosno upliv nekih drugih umetnosti u tvoj rad?

Ovaj projekat, koji iz milošte zovemo “operom”, nastavak je ranije započetih istraživanja u domenu eksperimentalnih oblika izvođačkih umetnosti. Njegovo uzbudljivo finale koje spremamo za sledeću godinu u Beogradu – „DOUBLE TRUST: ARENA“, koncipirano je kao razvijeno scensko delo, sažima i smenjuje likovne, tekstualne i muzičke sadržaje u dužem vremenskom trajanju na sceni, stvarajući imerzivni ambijent za posmatrača. Publika se uvodi u iskustvo i atmosferu raspoloženja i sugerisanih stanja pre nego u definisane okvire prikazanog. U njemu će učestvovati veliki broj aktera kroz horizontalne saradnje – kompozitorka, dramaturg, producenti, glumci, performeri, plesači, hor i orkestar koji izvodi kompoziciju namenski smišljenu za ovaj rad uz tekst koji nastaje paralelno, što će rezultirati transdisciplinarnim izrazom u punom formatu i višestranim načinima komuniciranja teme.

Nastavljam saradnju sa Mićom Karićem, Željkom Maksimovićem i Đorđem Živadinovićem Grgurom kao i mnoge druge koje se neguju već godinama. Veliki je izazov održati ferplej između svih aktera kao i poštovanje granica i kolektivnih vrednosti o čemu i sami radovi govore. Temom autorstva bavila sam se istražujući oblast delegiranog performansa u doktorskom radu i nailazila sam na slične primere – umetnica angažuje kompozitore, dramaturge ili glumce da nešto urade za njen projekat i čije je to onda na kraju delo? Svakako su u pitanju posebna autorstva nad pojedinačnim segmentima i koautorstvo kada je reč o celini ali smatra se da ono što definiše, uslovno rečeno, „glavni“ potpis umetnika nad čitavim projektom jeste vođstvo i činjenica da su ona ili on autori ili donosioci primarne ideje.

Photo: Stefan Djakovic

Već nekoliko godina deo si velikog internacionalnog projekta EUROVIZION: Crossing stories and spaces u okviru kog tvoji performansi posećuju razne evropske metropole. Koliko ti ta razmena kao umetnici sa ovih prostora znači?

EVROVIZION projekat mi je doneo velike i dobre stvari a saradnja sa ifom – Institutom za međunarodne odnose u kulturi iz Nemačke, značajno uticala na tok moje karijere. Kustoskinje i autorke projekta Sanja Kojić Mladenov i Sabina Klemm želele su, između ostalog, da pruže veću vidljivost u internacionalnim institucionalnim okvirima umetnicima iz istočne i jugoistočne Evrope, i stvore jednu drugačiju sliku evropskog identiteta koja bi se razlikovala od one dominantne ili joj se zapravo pridružila. To je hrabar projekat koji nastaje i menja se kroz godine postajući sve kompleksniji i dirljiviji, dublji i aktuelniji. Susrećemo se sa velikim promenama na globalnom nivou koje se u njega upisuju, okolnosti se menjaju sve brže a putujuće izložbe uspevaju da pokažu tragove koje mi ni ne vidimo. U okviru ovog projekta radim na seriji MONUMENT: NO ONE IS LOST koja podrazumeva izvođenje novih performansa u gradovima kroz koje izložba putuje sve do 2028. i istražuje odnos između ljudskog (muškog) tela, identiteta i specifičnog konteksta mesta.

Baveći se gotovo (post-)apokaliptičnom atmosferom sadašnjeg trenutka i osećajem kraja sveta kakvog poznajemo, ovi radovi postavljaju pitanje ima li mesta za određene nove opcije i izbore koji zavise od pojedinca. To što imam priliku da realizujem performanse u različitim sredinama kroz saradnje sa relevantnim institucijama i lokalnim učesnicama uz sve veze koje se stvaraju i nastavljaju od neprocenjivog je značaja! Imam privilegiju da radim sa timom divnih ljudi i stručnjaka sa kojima je pesma promišljati nove postavke, i stvaram u podsticajnoj, zdravoj sredini koju krasecpoštovanje, tolerancija i vrhunska profesionalnost između svih aktera – kustosa, tehničkog dela tima i umetnika.

U Atini je prošle godine izveden tvoj kontraverzni rad “The school of Athens”, o kome se još uvek priča, pa me zanima kako ti polazi za rukom da nepogrešivo skreneš pažnju na sebe?

“The school of Athens” je idealan primer dobre prakse EVROVIZION projekta o kojoj sam pričala. Iza ovog višečasovnog delegiranog performansa stoji saradnja ife, Goethe Instituta i Nacionalnog muzeja savremene umetnosti (EMST) iz Atine. Performans je izveden u dva čina na dve lokacije – u javnom prostoru, ispred zgrade Akademije i Univerziteta u Atini, na trgu koji je poznat kao mesto svih protesta i javnih istupanja, i unutar institucije – u amfiteatru Goethe Instituta. Početna metafora – vizuelna i ideološka referentna tačka ovog performansa je Rafaelovo istoimeno remek-delo Atinska škola, freska koja se nalazi u Apostolskoj palati u Vatikanu. Rad polazi od dvosmislenosti same freske, koja predstavlja vrednosti zapadne civilizacije ukorenjene u antičkoj grčkoj misli i obnovljene kroz renesansu i humanizam, I ukazuje na vezu sa današnjim vremenom, u kome se svet nalazi u stanju krajnje iscrpljenosti i brojnim ekološkim, etičkim i političkim krizama.

Inspirisan humanističkom vizijom slike, poziva na dijalog o dilemama sa kojima se, kao čovečanstvo, danas suočavamo. Jedan od problemskh fokusa performansa je i na kontraverznoj temi grčkog identiteta i imidža klasične Grčke, tenziji između različitih narativa – jednog koji dolazi spolja, kreiran i negovan od strane Zapada, i drugog koji postoji u grčkom društvu, kako istorijski tako i u sadašnjosti. Sve ovo je zaokruženo tekstom Jordana Cvetanovića „Unhealthy Illusion“ koji su glumci čitali u tami institucije ili simbolično Hada, a koji problematizuje osećanje ispunjenosti, sreće i smisla u današnjem trenutku kroz posthumanističku viziju sveta. Sećam se da sam na probi, spontano sugerišući performerima kako treba da se postave na sceni, šta da pokušaju da prikažu ili osete, izgovorila nešto što je zapravo veoma precizno i važno za razumevanje ovih performansa, njihovog delovanja pa i mene same, a to je: „You need to be strong, strong but sensitive.“

Photo: Stefan Djakovic

Nekako od početka si izabrala muško telo kao element senzualnosti, što je dosta retko u ovoj našoj sredini. Kako ti se čini, gledano s distance, kada pogledaš svoj impozantni opus, da li je to bila dobra odluka? Da li bi nešto promenila?

Ne bih promenila, to su intuitivne odluke i sad vidim koliko je imalo smisla a i logike što sam krenula ovim putem. Uvela sam muško telo kao performativni instrument, medijum specifične osetljivosti i senzualnosti baveći se pitanjima identiteta i rodnih iskustava, kao i dekonstrukcijom stereotipa nametnutih uloga. Zamenjujući tu „klasičnu“ podelu uloga, muško telo tretiram sam kao simbol, lakmus papir u kom se ogledaju predrasude, tabui i društvena uverenja na Balkanu i šire. Veliki broj izloženih i na taj način vulnerabilnih muških tela služi kao snažan iskaz koji ne kritikuje patrijarhat samo iz heteronormativa, već iz mnogo šireg i fluidnog trans diskursa. Nisam bila fokusirana na činjenicu koliko je retko da žena umetnica izlaže i radi sa muškim telom pre nego što sam počela ovim da se bavim. Zanimalo me je da se pomirim i razumem mušku senzitivnost, ne razmišljajući isprva o tome koliko ogoljavanjem muškarca, obaram mnoge tabue i menjam postavke. Za mene se ta sloboda podrazumevala a zbog toga je važno i za razumevanje ovih radova da oni ne polaze iz mesta frustracije i naglašavanja potlačene pozicije već je u pitanju pre/uzimanje pozicije moći.

Prošle godine je u Muzeju afričke umetnosti promovisana tvoja fantastična knjiga “Ivana Ivković facing Morocco”, koja na filmski način govori o odnosu umetnice, odnosno tebe prema toj zemlji, ali i drugim ljudima. U pripremi je sledeća knjiga o Kaliforniji. Šta nam ona donosi?

Trenutno se priprema nova knjiga – „Kalifornija i Arizona“ a jedan od podnaslova Lockdown in Paradise, nagoveštava stanje stvari i šta se zbivalo kada sam se zatekla u Kaliforniji u trenutku zatvaranja granica i zaustavljanja avio saobraćaja na celom svetu zbog korone! Umesto dve nedelje ostala sam pet meseci i to kod osobe koju sam zapravo tek došla da upoznam bolje. FACING (izdavačke kuće dsbooks Basel) je dragocen jer pokazuje vezu između nomadskog avanturizma sa jedne strane i umetničke prakse sa druge kroz zaista filmsko putovanje zemljama i gradovima. FACING prikazuje rezultate međusobnog preplitanja i uticaja ove dve jednako snažne sile i potrebe koje me vode kroz život, putovanje i stvaranje.

Photo: Stefan Djakovic

Ti si neko ko je neprekidno u pokretu, putuješ mnogo, vodiš neku vrstu nomadskog života veći deo godine. Koliko ti takav pristup životu omogućava da imaš bolji uvid u ono što nam se dešava?

Da se nadovežem na prethodni odgovor – stalna izmeštanja i dešavanja u spoju sa ubrzanjem tempa života kojem svedočimo iz dana u dan, imaju tendenciju da nas ostave praznim. Nemamo dovoljno vremena da obradimo iskustvo te imamo osećaj kao da ga nije ni bilo, kao da se ništa nije ni desilo, iz čega nastaje žudnja za još i još i još svega. Projekat FACING znači i zbog toga što mi omogućava da „uhvatim“ sopstveni život a privilegija je i dugogodišnje prijateljstvo sa autorkom samog koncepta kao i urednicom knjiga Draganom Radivojević. Komfor koji imam znajući da će razne sadržaje iz života, umetnosti i putovanja komponovati neko ko veoma dobro poznaje sve strane medalje. Svaki projekat koji započinjem u novoj sredini podrazumeva posvećivanje i upoznavanje sa njom kako bi rad bio verodostojniji. U poslednjih godinu dana veoma često odlazim u Podgoricu gde nastavljamo projekat prvim činom „THE PORT OF TRUST“ koji će se realizovati u divnoj saradnji sa Jelenom Janković, FIAT festivalom i galerijama NGVU i ART.

Bila si na otvaranju ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala umetnosti koji ima zanimljivu temu migracija i tog osećaja pripadanja, pa mi reci kako po tebi stvari stoje kada je svetska scena u pitanju? U kom pravcu idemo?

Mogu da kažem jedino kako meni deluje pravac u kom ide naše društvo a i svet ceo – plašim se u onom koji je Pazolini nagovestio tako jasno i precizno: „Svi smo u opasnosti!“

I za kraj, kome ti lično najviše veruješ, a kome ne?

Imajući u vidu prethodni odgovor dala bih sebi pravo da izbegnem nabrajanja i kažem samo kako je najvažnije što još uvek verujem.

^[1] Misli se na naslov Pazolinijevog poslednjeg intervjua, samo nekoliko sati nakon ovog razgovora i naslova koji je sam sugerisao, Pier Paolo Pasolini je ubijen.